Man in the Faith

Man in the Faith is a sermon written by President of Anglavianka and poet Filip II Stanković

Man in the Faith

Author	Filip II Stanković
Original title	Човек у вери
Country	Anglavianka
Language	Serbian
Published	20 January 2023
Publisher	National Anglaviankian Library

Stanković wrote Man in the Faith during 2022 in Samon and the book was published by the National Anglaviankian Library. This sermon is also known as the "Anglaviankian National Bible".

The sermon in Serbian

"Ономад у селу код Ниша, у имућнијој породици, живео је Љубиша, млади богослов који се припремао да оде у монахе. Жеља му је била да се замонаши у Тврдошу, па се са својим родитељима договорио да оду на путовање у Тврдош, како би се младо чедо образовало о вери уз помоћ неког монаха. Кренуше касно у ноћ како би први стигли на јутрење. Љубиша је нестрпљиво чекао да дође у Тврдош и скакао од среће у колима. Отац који је тада возио, изгубио је концентрацију и зауставио је свог сина у радовању рекавши :

„У реду, сине, престани са скакањем!“

„Али, тата, радујем се што ћу коначно посетити место у коме ћу се замонашити и посветити Христу“.

„Знам, драги сине, али, хајде сачекај, доцније стижемо“.

„Добро, тата, надам се да ће ми тамо бити лепо“.

„Хоће сине, јер, где је год ногом крочио владика Атанасије, на траговима његовог стопала увек ће остати благодат доброте“.

Љубиши то намами осмех на лице и стрпљиво је чекао када ће стићи у Тврдош.

И ето, ономад стигоше у Тврдош, а Љубиша пун осмеха сусретне монаха Нектарија, најистакнутијег духовника тог манастира. Није имао порода, али је иза себе имао мноштво духовне деце, међу којима ће доцније бити и млади Љубиша.

Љубиша пође за Нектаријем у конак како би разговарао са њим о вери и проблемима који муче православну веру.

Љубиша са поносом у очима и срећом упита :

„Оче Нектарије, а са којим проблемима се највише сусрећу верници и свештенство у данашње време?“

А Нектарије са својом ијекавицом која је лепо звучала крену у причу и одржао је свом духовном чеду проповед о екуменизму, тада једном од највећих проблема православља.

„Сви ми прави и истински пратиоци учења Светога Саве се суочавамо са великим проблемима. Највећи проблем и опасност по нас је екуменизам. То је једно јеретичко учење које за циљ има спајање Истине и јереси. Јерес и Истина не иду никако заједно нити ће икада ићи. Нажалост, вјећина наших епископа, патријарха и свештенослужитеља више не прати учења Светог Саве нити се сјећа како нас је Свети Василије Острошки спасао покатоличења и како смо помоћу њега успјели да сачувамо образ наше истинске православне Цркве, нити како нас је Свети ава Јустин учио о екуменизму као свејересу“.

„А да ли је истина све оно што су о томе причали Николај Жички и Јустин Ћелијски?“

„Све што су наша два Златоуста, владика Николај и ава Јустин рекли о екуменизму и њиховим намерама је тачно, само што им народ није вјеровао и дозволио је себи да тоне у латинским лажима“.

„Да ли бисте се икада томе поклонили?“

„Радије ћу да умријем него да одем у Ватикан и поклоним се папи и латинској јереси. Нити ћу, да сам патријарх, било ком епископу и свјештенику дати благослов да приме прстење, напрсни крст или било шта од католичког свештенства или да иду у посету њима. Свјесни су и сами да су изабрали пут праве апостолске цркве љубави и пут Светосавља. Радије бих провјео цио живот завјезан у трњу но јересом тровао и издао свој српски народ и своју свету српску Цркву“.

„Шта бисте препоручили као „лек“ свештенству које се томе поклонило?“

„Поједини архијереји и презвитери су засљепљени од екуменских учења али лако их је вратити на пут ако се молите за њихов повратак Светосављу и апостолској Цркви Христовој. Ово није увриједа вјерницима римокатоличке цркве, већ њиховим свјештеницима и првенствено папи“.

А након проповеди, Љубиша, момак који је завршио Богословију, хтео је у калуђере. Нектарије је затим ушао у цркву и одржао јутрење у коме је и организовао постризавање Љубише у монахе.

Нектарије му даде име Спиридон, а затим је тада постао и јерођакон и јеромонах.

Родитељи су били на бдењу и честитали свом сину што је остварио детињи сан. Родитељи се вратише у Ниш, а Спиридон оста у Херцеговини.

Спиридон је од Нектарија био задужен да служи јутрења у среду и петак (посне дане).

Међутим, Спиридону се није свидело окружење и хтео је да оде у пустињу како би окусио чари подвижништва. Настани се у некој пећини, где себи направи постељу, а Нектарије му даде нешто хлеба и воде да има за мрсне дане.

Спиридона многи ђаволи кушаше, а један од њих бејаше и Усуд. Указао му се Усуд у сну где га је попут оне бајке кушао разним гатањима. Спиридон је остајао упоран, Усуд је све више притискао, али на крају се појави Господ и отера Усуда рекавши :

„Бежи одавде, зли Усуде, пшену родну никоме не даш, већ ове јадне људе кушаш“.

Усуд се разбесне и стаде се свађати са Господом :

„Шта ти имаш самном, Исусе, Сине Божији?“

„Много тога, драги Усуде, али молим те, напусти Спиридона и не кушај га“.

„Али, дај ми другу жртву, јесте да не заслужујем, али тако ћу  га једино оставити“.

Испред пећине беше крдо свиња, а затим Свевишњи рече :

„Оди на оне свиње“.

Усуд остави Спиридона и крену кушати свиње. Свиње су затим по Усудовој наредби утрчале у Требишњицу и подавиле се у свом искушењу.

Спиридон се поклони своме Господу и рече му :

„Господе, опрости мени грешноме јер се Теби јединоме клањам и јединог Те славим као Бога Неба и Земље“.

Христос рече :

„Млади слуго мој, Спиридоне, увек Ћу бити уз тебе као што сам уз све људе света и штитићу све људе од свакога греха“.

И Спиридон проведе двадесет година у молитви.

Након двадесет година, вратио се у манастир, а Нектарије је дубоко остарио.

Сусрет Спиридона и Нектарија био је дирљив, а Нектарије стаде плакати јер је видео своје духовно чедо након дуго времена. Кроз сузе стаде говорити :

„Спиридоне, Божији човече, драго ми је што си поново овде са братијом и што ниси заборавио на нас“.

„Како да заборавим, оче Нектарије, ви сте ме од првог дана подучавали о вери“.

Нектарије се одрекну свог чина архимандрита, али да би дао крст, морао је да замоли владику да да Спиридону чин архимандрита.

Владика два дана касније, као да је Нектарија чуо Бог, дошао је у манастир да служи. А владичино име било је Јустин. Јустин је био младог стаса, мало краће браде, а панагија му је стајала око врата као саливена.

Нектарије стаде разговарати са владиком па затим рече :

„Јустине синко, млади владико, овде у манастиру има једног великог духовника, а име му је Спиридон. Пре богослужења, послушајте му беседу и сами одлучите да ли је достојан за архимандрита“.

Затим Нектарије позва Спиридона, а он је са великом срећом стао поред Јустина и кренуо да му проповеда.

Владика се шокирао и шапнуо архимандриту Нектарију :

„Оче Нектарије, он је достојан за епископа, достојнији од свих у Херцеговини“.

Преосвећени је затим служио Литургију, а Спиридон прима чин архимандрита.

Чин архимандрита носио је само један дан, када је хиротонисан за епископа од стране патријарха јер је и он чуо причу о мудром духовнику.

Прво Спиридон поста Јустинов викар са титулом епископ дубровачки. Спиридон је био вољен од тамошњих Срба, али и од Хрвата, што је било чудно за тадашње време.

Као викар, Спиридон је служио до краја свог живота.

Пет година од хиротоније, разболе се Спиридон од неке теже и неизлечиве болести. Владики Спиридону помагао је његов синовац Петар који се преселио у Херцеговину због посла. Десет година се муњевито борио Спиридон све до тренутка када је болест победила. На самртној постељи, Спиридон је свој завет и задње речи изрекао свом синовцу.

„Синовче мој мили, слатки Петре, моли тебе твој чика да испоштујеш мој завет и да одеш у монахе, како би мене наследио као Јустинов викар. Моме народу реци да се не поклања латинима и муслиманима и остане чврст у својој вери православној. Копајте ме у Тврдошу, нигде другде, чак и да се прочује за моја чуда, тело моје не откопавајте. Ево, дошло је време за поздрав, видим Светог Петра са кључевима. Збогом мили синовче“.

И Спиридон испусти своју душу и преда је Господу.

Петар стаде плакати пред одром свог стрица и кроз јецај је понављао :

„Господе, подари Спиридону Царство Небеско“.

Сахрањен је уз највеће почасти поред свог духовног оца Нектарија који је умро док се Спиридон борио са болешћу. Обојица бејаше слављени, али не и свети. Патријарх се нећкао да их прогласи за свеце јер су и сами били противници брзе канонизације.

А Петар је кренуо у испуњење стричевог завета и учинио викарну епархију дубровачку бољу него икада.

А вама, браћо мила, поручујем да будете верни и у добру и у злу и сматрајте се најнедостојнијим јер што сте недостојнији на земљи то сте достојнији на Небу".

Translation to English

Once upon a time, in a village near Niš, in a wealthy family, lived Ljubiša, a young theologian who was preparing to become a monk. His wish was to become a monk in Tvrdoš, so he agreed with his parents to go on a trip to Tvrdoš, so that the young child could be educated about religion with the help of a monk. They left late at night in order to be the first to arrive at dawn. Ljubiša was impatiently waiting to come to Tvrdoš and was jumping for joy in the car. The father, who was driving at the time, lost his concentration and stopped his son from rejoicing, saying:

"Alright son, stop jumping!"

"But, Dad, I am looking forward to finally visiting a place where I will become a monk and dedicate myself to Christ."

"I know, dear son, but, come on, wait, we'll be late."

"Okay, Dad, I hope I'll have a good time there."

"He will, son, because, wherever Bishop Athanasius stepped, the grace of goodness will always remain on his footprints."

That brought a smile to Ljubiši's face and he patiently waited for them to arrive in Tvrdoš.

And that's when they arrived in Tvrdoš, and Ljubiša, full of smiles, met the monk Nektari, the most prominent priest of that monastery. He did not give birth, but he had many spiritual children behind him, among whom would later be young Ljubiša.

Ljubiša followed Nektarios to the inn to talk to him about religion and the problems that plague the Orthodox faith.

Ljubisa asked with pride in her eyes and happiness:

"Father Nektarios, what problems do believers and clergy face the most these days?"

And Nektarije, with his beautiful-sounding lisp, began the story and preached to his spiritual son about ecumenism, which was one of the biggest problems of Orthodoxy at the time.

"All of us true and true followers of Saint Sava's teachings are facing big problems. The biggest problem and danger for us is ecumenism. It is a heretical teaching that aims to merge Truth and heresy. Heresy and Truth do not go together and never will. Unfortunately, the majority of our bishops, patriarchs and priests no longer follow the teachings of Saint Sava, nor do they remember how Saint Vasilije Ostroski saved us from conversion to Catholicism and how with his help we managed to preserve the image of our true Orthodox Church, nor how Saint Abba Justin taught us about ecumenism as a heresy".

"And is everything that Nikolaj Žički and Justin Čelijski said about it true?"

"Everything that our two Chrysostoms, Bishop Nikolai and Abba Justin, said about ecumenism and their intentions is true, only that the people did not believe them and allowed themselves to drown in Latin lies."

"Would you ever bow to that?"

"I would rather die than go to the Vatican and worship the Pope and the Latin heresy." Nor, if I were the patriarch, would I give the blessing to any bishop and priest to receive rings, a pectoral cross or anything from the Catholic clergy or to visit them. They themselves are aware that they have chosen the path of the true apostolic church of love and the path of St. I would rather spend my whole life tied up in thorns than poison and betray my Serbian people and my holy Serbian Church with heresy."

"What would you recommend as a 'remedy' to the clergy who have bowed to it?"

"Individual archbishops and presbyters are blinded by ecumenical teachings, but it is easy to put them back on the path if you pray for their return to Saint Saul and the apostolic Church of Christ." This is not an insult to the believers of the Roman Catholic Church, but to their priests and primarily the Pope".

And after the sermon, Ljubiša, a guy who finished the seminary, wanted to become a monk. Nektarije then entered the church and held a matins, during which he organized Ljubiša's conversion into a monk.

Nectarius gave him the name Spiridon, and then he became a hierodeacon and a hieromonk.

The parents were at the vigil and congratulated their son for making his childhood dream come true. The parents returned to Niš, and Spiridon stayed in Herzegovina.

Spyridon was commissioned by Nektarios to serve matins on Wednesdays and Fridays (fast days).

However, Spiridon did not like the environment and wanted to go to the desert to taste the charms of asceticism. He settled in a cave, where he made a bed for himself, and Nectarius gave him some bread and water to have for the fat days.

Spyridon was tempted by many devils, and one of them was Usud. Usud appeared to him in a dream where, like that fairy tale, he tempted him with various fortune-telling. Spiridon remained persistent, Usud pressed more and more, but in the end the Lord appeared and chased Usud away saying:

"Run away from here, evil Usu, you don't give wheat to anyone, but you try these poor people."

Usud got angry and started arguing with the Lord:

"What have you to do with me, Jesus, Son of God?"

"Many things, dear Usude, but please leave Spiridon and do not taste him."

"But give me another victim, I don't deserve it, but that's the only way I'll leave him."

In front of the cave was a herd of pigs, and then the Most High said:

"Go to those pigs."

Usud left Spiridon and went to taste the pigs. The pigs then ran into Trebišnjica on Usud's order and succumbed to their temptation.

Spyridon bowed to his Lord and said to him:

"Lord, forgive me, a sinner, because I worship You alone and I glorify You alone as the God of Heaven and Earth."

Christ said:

"My young servant, Spiridon, I will always be with you as I am with all the people of the world and I will protect all people from every sin".

And Spyridon spent twenty years in prayer.

After twenty years, he returned to the monastery, and Nectarije became very old.

The meeting between Spiridon and Nektarios was touching, and Nektarios began to cry because he saw his spiritual child after a long time. Through tears he began to speak:

"Spyridon, man of God, I am glad that you are here again with the brothers and that you have not forgotten about us."

"How can I forget, Father Nectarius, you taught me about the faith from the first day."

Nectarius renounced his rank of archimandrite, but in order to give the cross, he had to ask the bishop to give Spiridon the rank of archimandrite.

Bishop two days later, as if Nektarios had been heard by God, he came to the monastery to serve. And the bishop's name was Justin. Justin was of a young stature, with a slightly shorter beard, and the panagia hung around his neck like saliva.

Nektarije started talking to the bishop and then said:

"Justin, my son, young bishop, there is a great priest here in the monastery, and his name is Spiridon. Before the service, listen to his sermon and decide for yourself whether he is worthy to be an archimandrite."

Then Nectarius called Spiridon, and he stood beside Justin with great happiness and began to preach to him.

Bishop was shocked and whispered to Archimandrite Nektarios:

"Father Nectarije, he is worthy to be a bishop, more worthy than all in Herzegovina."

The Reverend then served the Liturgy, and Spyridon received the rank of Archimandrite.

He held the rank of archimandrite for only one day, when he was ordained a bishop by the patriarch because he too had heard the story of the wise priest.

First, Spiridon became Justin's vicar with the title of Bishop of Dubrovnik. Spiridon was loved by the Serbs there, but also by the Croats, which was strange for that time.

As a vicar, Spiridon served until the end of his life.

Five years after his ordination, Spiridon fell ill with a serious and incurable disease. Bishop Spiridon was helped by his nephew Petar, who moved to Herzegovina for work. For ten years Spiridon fought like lightning until the moment when the disease won. On his deathbed, Spiridon uttered his vow and last words to his nephew.

"My dear nephew, sweet Peter, your uncle begs you to honor my vow and go to the monks, so that you can succeed me as Justin's vicar." Tell my people not to bow down to the Latins and Muslims and remain firm in their Orthodox faith. Dig me up in Tvrdoš, nowhere else, even to spread the word about my miracles, don't dig up my body. Here, it's time to say goodbye, I see Saint Peter with the keys. Goodbye, dear son."

And Spiridon gave up his soul and gave it to the Lord.

Petar began to cry in front of his uncle's bier and repeated through his sobs:

"Lord, grant Spyridon the Kingdom of Heaven."

He was buried with the highest honors next to his spiritual father Nektarios who died while Spiridon was battling an illness. Both were celebrated, but not saints. The patriarch did not bother to proclaim them as saints because they themselves were opponents of quick canonization.

And Petar set out to fulfill his uncle's vow and made the vicar eparchy of Dubrovnik better than ever.

And to you, dear brothers, I command you to be faithful both in good and in bad and consider yourselves the most unworthy because the more unworthy you are on earth, the more worthy you are in Heaven.